11. jun 2008, Beogradski plesni centar
Čvor

Predstava ČVOR je dobila naziv po samoj reči koja ima ambivalentnu simboliku: sputava ali i sjedinjuje. Predstavlja kontinuitet, vezu, zavet, kariku, usud i neizbežnost. Odvezivanje predstavlja slobodu, spasenje i rešenje problema. Čvor se može zavezati, pritegnuti, zavezati da ne može da se odveže, lako odvezati…sve su to načini kako nastaju igračke celine u otvorenom procesu rada. Ideja o simbolici čvora, ambivalentnosti, orjentisao nas je prema aktuelnim problemima života.

 

"IGRE BLISKOSTI"
        premijera 28.04.1996., Paviljon Veljković - CZKD, Beograd

Povodom Međunarodnog dana igre priređen je performans, radionica i razgovor o bliskosti i pokušaju približavanja.

“Igre bliskosti” su niz neverbalnih ekspresija u kojima je prikazana igra skrivanja i otkrivanja, pre svega sobstvene ličnosti. Igre kroz: svesno i nesvesno istraživanje pokreta, mimu, postularno, gestovno i proksemičko.
Arhetipske igre, u prevodu. Bliskost sa biološkog, emocionalnog, spiritualnog i sociološkog aspekta. Bliskost direktna i indirektna, racionalna i iracionalna, bukvalna i simbolička.

Predstava je izvedena uz bubnjeve uživo. Radionica je zanimljivo krenula i vodila sam je u smeru simbolizacije i komunikacije, jer žureći kroz život ne stžemo da se simbolizujemo. Razgovor je vodila Dubravka Knežević

Foto: Nela Antonović (Uzgorod)

Autor : Nela Antonović
Autor i izviđač muzike: Igor Malešević (bubnjevi)
Izvodjači: Aleksandar Lekić, Drina Durić, Vera Pavlović, Vesna Stefanović i Miša Petrović
Kostim: i rekvizite: Nela Antonović
Organizacija i produkcija: CZKD i MIMART

Gostovanja: Internacionalni festival Mime i teatra pokreta, Užgorod (Ukraina), maj 1996.; Festival eksperimentalne poezije i proširenih medija, juni 1996., SKC, Beograd.

Press: "Pokušaj približavanja", 03.05.1996., "POLITIKA", Beograd

“Obezličena masa tela uvijenih u belinu čaršava. prestrašenog, skamenjenog izraza lica, sputana i sapeta vlastitim uzama, sa “zaštitnim” maskama preko usana i nosa , koje sprečavaju disanje i kontakt sa drugim, komunicira sa onim nevidljivim “drugim” beznadežnim pogledom, nemim očajanjem i otuđenim gestovima. Trzanje, lutajuće tumaranje po prostoru i vremenu, napipavanje i pokušaj približavanja drugom, okončavaju se preklinjućim pogledom publici da oslobodi ritualom “razvezivanja” protagoniste drame sluđenosti, ali, i vlastitu, možda, zatvorenost.” Mirjana Zdravković